Siže:
Duboko u šumi, jednog prolećnog dana, dva mala oka su se otvorila. I od kada su se otvorila, nikada nisu prestala da se pitaju šta to vide: mamin nos, travu, drvo, miša, vevericu, sojku, lišće, kamenje, vodu, tvora, njihove kopite, zeca, Falina , rogove jelena, put, žbunje i najlepše od svega- livadu! Ustvari, postoji još nešto. Nešto visoko. Nešto što stoji na dve noge. Nešto što nema ništa na njušci!Nešto što ima ogromnu snagu. To je ...
Siže:
Predstava govori o devojci koja se našla u srcu rata. Kroz njene oči pratimo grad koji se menja, pun užasa, nasilja, straha, ali i - nade. Nad gradom lete preteći avioni, ulice su prazne, na policama u prodavnici više nema hrane. Škola je zatvorena. I svako malo pucnjevi se čuju sasvim izbliza. Njeno okruženje se postepeno menjalo. Postalo je nepodnošljivo. Devojčica želi da ode u zemlju u kojoj bi mogla da bude lepša. Želi da ode negde drugde, daleko od ratnih strahota. „Probudio sam se ujutro, oprao zube kao i obično, doručkovao i otišao u školu. Sve je bilo kao i obično. I baš juče sam se igrao u dvorištu sa prijateljima. Sad je sve drugačije. Ne mogu više u dvorište. Previše je opasno. A kad se začuje grmljavina, moram da trčim u podrum sa mamom. Više ni ne vidim svoje prijatelje. I škola je gotova. Zatvorili su je “.
Siže:
Nekada na svetu uopšte nije bilo boja. Nekada je skoro sve bilo sivo ... Ali ono što nije bilo sivo bilo je crno ili belo. Bilo je vreme zvano „Velika siva“. Stanovnici malog grada bili su stopljeni sa sivom, odeća im je bila siva, a osećanja su takođe bila siva. U ovom gradu živeo je Čarobnjak koji je, da bi zaboravio pustinjski svet koji ga je okruživao, proveo puno vremena u svom podrumu. Tamo je mešao prelepe magične izmišljotine. I tako je stvorio plavu boju i promenio svet u „Veliko plavo“ ... Zatim u „Veliko žuto“, a zatim u Veliko crveno ... Ali ništa od toga nije bilo tačno. Bilo je previše plavo, previše žuto ili previše crveno. Meškoljio se i očarao dok boje nisu počele da se stapaju jedna s drugom - i nastala je ... „Velika duga“. Odjednom je svet postao živopisan ... Svaka boja pronašla je svoje mesto.
Siže:
Prefab je originalni vizuelni i zvučni projekat, postavljen na mračni sto, slobodno varirajući motivi svakodnevnog života u stambenom bloku (montažne betonske kuće) - simbol ostvarenog sna o modernom životu u zemljama bivšeg Istočnog bloka. Takođe je pretpokaliptična konkretna idila zasnovana na pričama trojice bezimenih komšija. Ovaj projekat izvanredno govori o njihovoj krhkoj uobičajenosti.
Siže:
Vreme. Šta li je vreme do oku nevidljiva supstanca koja se može čuti u otkucaju srca, videti iza očnog kapka, tamo unutra i osetiti u svakoj pori ljudske kože. Ono je svugde i nije nigde. Ali ko još danas sluša srce kako kuca, ko se usudi zaviriti iza očnog kapka i ko uopšte ikada pomisli na pore?
„Bajka o izgubljenom vremenu“ jedna je od onih predstava koja progovara o svevremenskim temama poput one o traćenju vremena uzalud. To je priča koja tematski dodiruje upravo vršak vremena koje nam nemilosrdno beži dok se mi polako okrećemo, te suštinski progovara o prolaznosti i dragocenosti ljudskog života. Zanimljiva je to, duhovita i nadasve poetična predstava o dečaku Petji Mihajloviču Zubovu koji se zbog svoje različitosti, stidljivosti i sposobnosti da oseća svet i postojanje vremena koje mu je namenjeno, pretvorio u starca. Taj neverovatan događaj dogodio se jednog prolećnog popodneva kada je njegovom vremenu koje poseduje, kao što ga poseduje svaki čovek, dozlogrdilo čekati da Petja učini jedan tako jednostavan, a toliko priželjkivan korak, da jednog ne dlakavog leptira podari jednoj devojčici Stasji koja voli da čita knjige, a zbog koje mu krv zuji u ušima, ježi mu se koža i srce mu stane na jednu milisekundu, te je pobeglo iz njega glavom bez obzira. Zbog tog nemilog događaja koji se događa jednom u trilijon godina Petja se pretvorio u starca, kao i Stasja. Primoran da je nađe u mnoštvu drugih starica. Da bi vratio svoje vreme, Petja upoznaje sebe kroz prihvatanje svojih osećanja.
Siže:
Bak, dobro odgajan pas guste dlake, živeo je u velikoj kući u sunčanoj dolini Santa Klara. Živeo je srećnim životom i ništa mu nije nedostajalo.
Sve dok.
Zašto je ovde tako hladno? Kakva je to bela stvar što s neba pada na moju njušku?
Kuda to svi žure? Koja je to životinja čudnog mirisa? Zašto me opasuju kaiševima? A šta to zavija u daljini?
Siže:
Tihi dečak je lutkarska predstava bez lutaka – to je ples prstiju i gluma tela, koji su zasnovani na principima takozvanog platform teatra, gde čovek na sceni može biti ujedno i glumac, i lutka, i scenski element, i rekvizit.
U velikoj kući, negde na selu, živi dečak. Njegova porodica ima četiri člana: pored tate i mame, tu je i dečakova petogodišnja sestrica Lejla. Otac, glava porodice, je lovac; u zaključanom ormanu na tavanu, daleko od dece, on čuva veliku lovačku pušku. Ponekad, dečak ide s tatom u lov, ali pušku ne sme ni da pipne – moći će da puca tek kad bude položio ispit za lovca. Jednoga dana, kad su deca ostala sama kod kuće, dečak je otkrio da su tavanska vrata otključana. Iako to nikako ne bi smeli, brat i sestra krenu u istraživanje tajnstvenog prostora. Među paucima, slepim miševima i starim novinama, njih dvoje nađu zabranjeno blago: ključ od ormara u kojem je otac krio pušku.
Dečak se zove Vuk i ovo je njegova priča.